U državi Osmanlija deljenje pravde smatralo se najvažnijim zadatkom Porte. Veliki divan – prethodnik osmanskog Carskog divana – koji se sastojao u određeno vreme da sasluša žalbe naroda i ispravi nepravde, prvobitno je bio visoki dvorski sud, ali je, u isti mah, predstavljao i vrhovni organ vlade. Ova institucija koja je bila saobražena bliskoistočnom shvatanju države, sačuvala je svoj značaj od vremena persijske dinastije Sasanida (dolazi na vlast oko 226. godine). U vreme Turaka Seldžuka, gde je način na koji se sudilo bio najbliži osmanskom, sultan je dva puta nedeljno dolazio na Divan da sasluša žalbe potlačenih podanika. Slučajevi koji su se mogli rešiti na osnovu šerijata prosleđivani su kadiji, dok su građanske parnice spadale u delokrug članova Divana. „Rano pre podne – zabeležiće lekar sultana Bajezida I – osmanski vladar bi seo na prostran uzdignuti minderluk. Narod bi stajao nešto dalje od njega, na mestu sa kojeg je mogao da vidi svog sultana. Svakog koga je zadesila neka nepravda dolazi k njemu da iskaže svoju muku. Presuda se odmah donosi. U zemlji vlada bezbednost da niko, u bilo kom kraju Carstva, ne bi dotakao natovarenu kamilu koju je vlasnik ostavio i nekud otišao“. Termin Kapu (Kapi) ili Visoka Porta prvobitno je označavao mesto sa kojeg je sultan pratio sporove i obavljao državne poslove, da najzad dobije značenje osmanske vlade.
Negde pred kraj svoje vladavine sultan Mehmed Osvajač (1451-1481) prestao je lično da predsedava zasedanjima Carskog divana. Ali, kako nije mogao da prenebregne osnovnu sultansku dužnost, da lično sasluša žalbe svojih podanika, naredio je da se u „Kući pravde“ otvori prozor sa rešetkom koji bi gledao na odaju Carskog divana. Kroz taj prozor mogao je da prati suđenje i raspravu. Tako se nikada nije znalo da li je sultan zaista prisutan, pa bi pokušaj da se bilo što prikrije ili prećuti bio krajnje opasan.
Kada su petkom išli na molitvu, jašući kretali u lov ili se spremali u vojni pohod, turski sultani su lično saslušavali žalbe svojih podanika, jer „narod treba da oseti da se car brine za njegovo dobro“. Svako lice bez obzira na društveni status i veru, moglo je uputiti molbu neposredno Carskom divanu, a kada su bile u pitanju važne stvari, raja je slala delegaciju u prestonicu. U udaljenim krajevima zemlje, tužioci su odlazili u sud lokalnom kadiji, koji je njihove prigovore unosio u svoj registar (sidžil), a potom upućivao sultanu zvanično pismo u vidu žalbe, ili je Carigrad slao svog predstavnika ako je slučaj bio veoma hitan. Tužbe su obično podnošene zbog teških nameta, zloupotreba pri prikupljanju poreza ili ugnjetavanja stanovništva od strane lokalne vlasti.
Tako u turskom zvaničnom popisu stanovništva (defteru) iz 1546. godine čitamo: „Budući da se selo Zemun nalazi na brdu nasuprot Beogradu, ono ni danju ni noću nije prazno od putnika namjernika, pa se njegovi stanovnici žale na raznovrsne neprilike. Ako se raji spomenutog sela ne bude dao derbendžijski status (vrsta čuvara opasnih mesta, koji su, za uzvrat, uživali određene poreske olakšice), ona će se raseliti. Tako su izvjestili i zamolili mjesni prvaci. Kada je o tome podnesen izvještaj Carstvu, naređeno je da se stanovnicima Zemuna da derbendžijski status“.
Pravo kolektivne peticije, molbe ili žalbe (arzuhal) imali su svi podanici Carstva i raja se često služila tim pravom.
Narod je, takođe, mogao da se obrati carskom veću i kada su u pitanju odluke mesnog kadije. U tom slučaju, zavisno od prirode spora, tužba se mogla uputiti istom sudu na ponovno razmatranje ili prebaciti u drugi sud u istoj oblasti. Divan je neposredno saslušavao žalbe upućene protiv visokih državnih činovnika.
Deleći pravdu, sultan je često pribegavao i drugim metodama karakterističnim za države Bliskog istoka, kao što su upućivanje nadzornika i tajnih izaslanika i obnarodovanje Adalet-nama (sultanov raspis kojim se ispravljaju rđavi postupci nekog predstavnika provincijske vlasti). Ponekad bi se neki sultan prerušio i lično vršio nadzor. Prilikom svojih inkognito obilazaka, sultan Murat IV je izdavao naređenja da se bez milosti pogube prekršioci reda, nadajući se da će tako ojačati poverenje naroda u carsku, što će reći – sopstvenu vlast. Stranci su, takođe, kao krajnji izlaz imali prava da se obrate sultanu. Pa kada su Englezi (1648. godine) želeli da stave prigovor na carinske dažbine i kada su im veziri uskratili mogućnost (a ova pojava nikako nije bila retka) da izađu pred samog sultana, oni su zapalili katran u bakračima privezanim za katarke svojih sedam brodova, kako bi se vatra mogla videti iz Saraja. Car je video vatru i poslao svog čauš-bašu da ispita o čemu je reč.
Ova bliskoistočna tradicija kao da i dalje živi. Tako je, u naše vreme prestolonaslednik Abdulah, današnji jordanski kralj, prerušen u fotoreportera, satima ispitivao vozače o uzrocima dugog čekanja na jordanskoj granici, sve dok mu nije prišao jedan službenik i zatražio dozvolu za posao koji obavlja.
Republika, broj 245, 16-30.9.2000.
Komentariši