Kako su Bošnjaci nasrnuli na osmanskog vladara na sultanovom dvoru- Vlajko Palavestra, “Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine

Osmanska vojska, sve do reformi u XIX stoljeću, služila je sultanu devet godina, tj. vojni rok u osmanskoj državi trajao je devet godina. U vojsku nisu išli kršćani niti predstavnici drugih religija, mimo muslimana. Padom Bosne pod osmansku vlast te širenjem islama i njezino stanovništvo je počelo služiti osmansku vojsku. Bosanskom vojniku se period od devet godina uglavnom činio dug, a zabilježen je i čest bunt pred vojnim starješinama. Osmanske starješine su ih često opisivale kao veoma ljute i teške naravi, pa je prema nekim usmenim predajama nerijetko dolazilo i do tuče između starješine i bosanskog vojnika.

Vlajko Palavestra u knjizi “Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine” navodi jednu anegdotu između bosanskih vojnika i njihovih starješina: “(…) Turskom caru je kazato da se ne može sa bosanskom vojskom i bosanskim ljudima postupat’, ‘oće da se biju sa starješinama. Turski je car rek’o: ‘Dovedite mi dva iz Bosne vojnika da ja vidim kakvi su oni i šta oni ‘oće, da i’ pita moj zemlja’. I dobili su dva vojnika u Stambol, ‘đe je car turski živio i doš’o je tamo na divan. Pit’o ga je onaj kod turskog cara, zamjenik carski štokakve riječi i zapitiv’o ga i gled’o da vidi ‘oće li ga naljutit’. Ali su oni vojnici bili mekani kao pamuk što bi bio. Rek’o im je da izađu iz sobe. Kad su izišli, sultan je rek’o onijem koji su ih doveli iz Bosne: ‘Pa kako, ovi ljudi izgledaju dobri a vi kažete da se ‘oće s vami da tuku?’

A oni koji su doveli ona dva bosanska vojnika, kažu: ‘Patiš’u (sultanu) oni su došli u našu zemlju, u Stambol, i oni nijesu u svojoj zemlji. A da ti vidiš kakvi su oni u svojoj zemlji, onda bi ti vidio šta su oni. Ali kad su oni u tuđoj zemlji oni su promijenili ćud i ne smiju i ne mogu da budu kao u svojoj zemlji. Dobij ti iz Bosne zemlje, pa podastri pod ovaj naš prostirač, pod ove serdžade, pa onda prostri serdžade po bosanskoj zemlji, pa ćemo ih onda zovnuti na pitanje i divan, pa ćeš viditi šta su Bosanci!’ A turski car je dobio zemlje iz Bosne i podastro đe će oni doći na pitanje pred cara, a ozgo je prostro onaj prostirač – zvanu serdžadu.

Zovnuli su pred cara one vojnike i kad su došli počeli su ih pitati štokakva pitanja i gledali da vide jesu li sad ljuti, pitali ih onako kako će ih malo izvesti, da se naljute. Čim je izišlo njima malo u pročes ono pitanje, a onaj se jedan odmah raskorači, pa digne na cara ruku i na onoga što je pit’o, a i drugi digne ruku. ‘Nemoj, kaže car, dolje ruke, ovđe se ne tuče!’ Onda su tako vojnici spuštili ruke, a zamjenik onoga cara je rek’o onijem njiovijem starješinama koji su i’ doveli: “Znate li šta je ovo: ovo su ljudi zemljom tako ljuti i žestoki i nemojte š’ njima biti grubi i da bi njih ljutili i na pročes išli, jer to je zemljom taki narod. Š njima polako postupajte, oni će vas sve poslužiti’. I tako su onda počeli malo lješve s onim vojnicima bosanskijem postupati i oni nijesu se š njima popravljali”.

Navedeno anegdotu prenio je izvjesni Todor Radak iz sela Lubova kod Jajca koji je učestvovao kao austrougarski vojnik u na soškom frontu u Italiji u toku Prvog svjetskog rata. Postoji i slična verzija vezana za period Husein kapetana Gradaščevića kada je sultan pozvao grupu Krajišnika u prostoriju u kojoj je bila prosuta krajiška zemlja, da se dogovore o miru između Osmanskog carstva i Austrije jer su Krajišnici često prelazili granicu i uzurpirali austrijsku zemlju. Međutim, kada su Krajišnici sjeli odmah su otkazali poslušnost. Samim time možemo zaključiti da je ovo samo jedna od legendi koja se veže za tvrdoglavost Bošnjaka u matičnoj zemlji i njihovoj borbi da se suprostave svakoj nepravdi koja je načinjena njima Bosni.