Živjeh, al vodom ne zgasih žeđ,
ni plodovima zemlje ne utolih glad,
jer se glad i žeđ
vraćahu svaki dan u utrobu moju,
kao što se vraćah ja iz polja kući svojoj isti,
al za taj dan drukčiji.
I stalno mišljah na tebe gospode,
i sa molitvom tebi sklapah obnoć oči svoje,
i sa molitvom tebi s jutrom ih otvarah,
kao što se s jutrom otvaraju prozori dveri
doma tvojega i mojega.
I stalno te čekah i nadah ti se stalno,
al ti se ne pojavi, niti mi se obznani.
Samo muk.
I rodi se sumnja u duši mojoj sumnji nesklonoj,
da i ti negde ko ja ovdi,
uzalud ne čekaš spasenje od mene.
I sa tom teškom mišlju legoh pod ovaj biljeg,
i tu misao urezah u tvrdi kamen,
da onaj koji pročita vidi ko će od nas dvojice
prvi dočekat spasenje.
Izvor: mesadj.blogspot.com
Komentariši