Potresla se zemlja od istoka,
oborila polu Dubrovnika,
i bijele po Ljubinju kule:
jedno kula Bakibegovića,
drugo kula age Serdar-age,
treće kula paše Durmiš-paše.
Durmiš-paše doma ne bijaše,
vet sin Fezle bole bolovaše,
više njega seka Hajka staše:
Fezlo momče seku dozivaše:
“Ču li mene, moja seko draga,
bila nam se naša kula trese,
čini mi se da će biti sméće.
Jami mene na pleći junačke,
iznesi me na zelenu bašču,
al’ u bašču, pod žutu naranču!”
Pa je seka njega poslušala,
iznese ga u zelenu bašču,
al’ u bašču, pod žutu naranču.
A da veli Fezlo, momče mlado:
“Ču li mene, moja seko Hajko,
ostala mi sićašna tambura,
a da mi je hoćeš donijeti!”
Pa je seka njega poslušala,
pa se vrati u kulu bijelu.
A tako joj loša sreća bila,
od kule se ćošak otisnuo,
a Hajkune malo dohvatio,
po sred pasa, ukide je s glasa!
A da vidiš Fezlo, momče mlado,
on mi zove hitra knjigonošu.
Pa mu dođe hitar knjigonoša,
a Fezlo je knjigu nakitio,
pa je šalje ka Mostaru gradu,
svomu babi, paši Durmiš-paši.
Hitro mu je knjiga dolazila.
A da vidiš paše Durmiš-paše:
knjigu gleda, suze prolijeva,
nema kade osedlat’ konjica,
na gola se konja navalio!
Hitro dođe ka Ljubinju gradu,
stade zvati mnoge neimare,
a da diže prebijelu kulu.
Ode dizat’ prebijelu kulu,
brzo svoju nalazio Hajku:
baška ruke, baška belenzuke,
baška uši, a baška menđuše,
baška kose, a baška sadžbage!
Viš’ nje babo sidu bradu guli:
“Moja Hajko, žalostan ti babo,
eto tebi iz Bišća svatova,
djeverova od Paunovića!”
Komentariši