Cijele prve dvije nedjelje aprila snažno je duvao sjeverac. Bura je prikovala za Hios triđenovljanske galije, koje je papa unajmio i natovario oružjem i namirnicama. Vjetar je 15. aprilaiznenada prešao u južni, i lađe su odmah isplovile prema Dardanelima.
U blizini moreuza pridružio im se veliki carski teretni brod natovaren žitom koje su carevi izaslanici kupili na Siciliji; brodom je komandovao iskusni pomorac Flatanelas. Dardaneli nisu bili čuvani, jer je sada cijela osmanska flota bila kod Carigrada.
Lađe su kroz njih brzo prošle i uplovile u Mramorno more. U petak ujutru, 20.aprila, stražari na bedemima prema moru ugledali su ih kako se približavaju gradu. Videli su ih i osmanski stražari i požurili da obavjeste sultana. On skače na konja i jaše preko brežuljaka da izda naređenje Baltogluu. Admiralu je naredio da, ako je moguće, zarobi lađe, u protivnom da ih potopi. Nikako im se ne smije dozvoliti da stignu do grada. Ako ne obavi ovaj zadatak, neka se ne vraća živ.
Baltoglu je odmah pripremio svoje brodove. Odlučio je da ne upotrij ebi samo one na jedra, jer se ne mogu kretati protiv jakog južnog vjetra, a svim ostalim brodovima njegove flote naređeno je da mu se pridruže. Sultan je sa sobom doveo i neke od svojih najboljih vojnika. Oni su se ukrcali naveće transportne brodove. Na neke brodove postavljeni su topovi.
Na drugim su podignuti zakloniod običnih i velikih štitova. Za dva ili tri sata velika armada, pokretana hiljadama vesala, isplovilaje da zarobi bespomoćne žrtve. Sigurna u pobjedu, dolazila je uz bubnjavu doboša i zvuke truba. U gradu su svi stanovnici, koji nisu bili potrebni za odbranu bedema, nagrnuli na padine Akropolja, ili na vrh ogromnog Hipodroma u ruševinama, zabrinuto gledajući u hrišćanske brodove, dok je sultan sa svojim štabom posmatrao s obale Bosfora, odmah iza bedema Pere.
U rano poslepodne, kada su im se Turci približili, hrišćanske lađe već su bile kodjugoistočnog dela grada. Baltoglu im iz prve tri reme dovikuje da spuste jedra. Ne poslušavši ga, lađe nastavljaju svojim pravcem. Tada im se približavaju prvi turski brodovi. More se već bilouzburkalo, a vetar je duvao protiv Bosforske struje.
Po takvom vremenu teško je manevrisatitriremama i biremama. Sem toga, hrišćanske lađe su imale preimućstvo u visini, a bile su i dobronaoružane. S njihovih paluba, visokih krma i pramaca, s koševa na katarkama, mornari su bili upoložaju da turske brodove dole obasipaju strelama, džilitima i kamenjem, a Turci su malo štamogli da učine osim da pokušaju da se popnu na njih ili ih zapale. Skoro čitav sat su hrišćanske lađei dalje plovile, ometane Turcima, ali stalno uspevajući da ih se otresu.
A onda, iznenada, upravo kadje trebalo da oplove rt ispod Akropolja, vetar je stao, a jedra su se bespomoćno opustila. Na tommestu krak struje koja ide južno niz Bosfor udara u rt i skreće ka severu prema obali Pere; posebnojako vuče posle južnog vetra. U njega su zapale hrišćanske lađe. Kad su skoro dodirnule gradskebedeme, s struja je počela polako da ih nosi upravo prema mestu odakle je sultan posmatrao bitku.
Sada je izgledalo da će Baltoglu lako doći do plena. Zapazio je kakvu štetu njegovimbrodovima, ako se suviše približe, može naneti vatra hrišćana. Zato je ostavio manji razmak izmeđuneprijatelja i svojih većih brodova kojima ga je opkolio, kako bi ga zasipali topovskim đuladima ikopljima s plamenom, nameravajući, kada posustane, da mu se opet približi. Pokušaji su mu biliuzaludni. Njegovi laki topovi nisu imali potrebni nagib, a izazvane požare brzo su gasile dobrouvežbane posade.
On tada poziva svoje ljude da krenu napred i popnu se na brodove. Sam uzima zacilj carski teretni brod. To je bio najveći od hrišćanskih brodova, ali i najslabije naoružan. Unjegovu krmu Baltoglu udara pramcem svoje trireme, dok su se neki drugi njegovi brodovi približilii pokušali da se zakače za njega gvozdenim čakljama ili kukama zabacivanim za lance sidara.Videlo se da je pet trirema opkolilo jednu đenovljansku lađu, drugu — trideset fusti, a treću —četrdeset parandarija punih vojnika, ali niko iz daljine nije mogao razaznati šta se dešava u tommetežu.
Disciplina na hrišćanskim brodovima bila je izvanredna. Đenovljani su nosili izvrsneoklope, a imali su i velike bačve s vodom za gašenje požara, kao i sekire za odsecanje glava i rukuonih koji su se uspinjali. Carski teretni brod, mada nije bio naročito pogodan za borbu, nosio jeburad sa zapaljivom tečnošću, poznatom kao grčka vatra, oružje koje je za poslednjih osam stotinagodina u mnogim pomorskim bitkama spasilo Carigrad. Imalo je uništavajuće dejstvo. S drugestrane, Turcima su smetala vesla sopstvenih brodova jer su se međusobno zaplitala, a mnoga su bilapolomljena kamenjem kojim su odozgo zasipani. Ali kad god bi neki turski brod bio onesposobljen,uvek je tu bio drugi da zauzme njegovo mesto.Najžešća borba vodila se oko carskog broda. Baltoglu ga nije puštao da umakne. Njegoviljudi pokušavali su u naletima da se popnu na njega, ali su ih svaki put Flatanelas i njegova posadaodbijali. Ali brodu je ponestajalo oružja. Njegov težak položaj primetili su, i pored sopstvenihteškoća, đenovljanski kapetani.
Nekako su uspeli da uz njega dovedu svoje brodove i ubrzo su četiribroda bila međusobno povezana. Posmatračima s obale izgledali su kao velika tvrđava s četiri kulekoja se uzdizala iz meteža što ga je stvorila turska flota.Sa svojih bedema i kula građani su celo poslepodne sa sve većom zabrinutošću posmatralibitku. Sultan je s obale takođe uzbuđeno posmatrao, čas uzvikujući reči ohrabrenja, čas kletve, časuputstva koja se Baltoglu pravio da ne čuje, jer se njegovo veličanstvo, koliko god da je ceniloznačaj mornarice, nije uopšte razumevalo u pomorsku veštinu.
U svojoj plahovitosti, Mehmed jestalno naterivao konja u more i ujahivao u plićak sve dok po njemu ne bi počeo da se vuče njegovogrtač, kao da je i sam želeo da uđe u borbu.Kako se veče približavalo, izgledalo je da se hrišćanske lađe ne mogu još dugo održati.Turcima su nanele veliku štetu, ali ovi su imali još brodova za napad. A onda je iznenada, prizalasku sunca, vetar počeo na mahove da duva sa severa. Velika jedra hrišćanskih lađa opet su seraširila, i one su uspele da se probiju kroz turske brodove u sigurnost iza lanca.
U sve većoj pomrčini Baltoglu nije mogao da reorganizuje svoju flotu. Dok mu je sultan i dalje dovikivaozapovesti i kletve, on je naredio povlačenje na sidrište kod Diplokiona. Kad je pala noć, lanac jeotvoren i tri mletačke galije, pod Trevizanovom komandom, isplovile su uz glasne zvuke truba —kako bi Turci poverovali da će ih napasti cela hrišćanska flota i odustali od novog napada. Potom supobedničke lađe dopraćene do sidrišta u bezbednom Zlatnom rogu.Pobeda je bila velika i ohrabrujuća.
Ushićeni, hrišćani su tvrdili da je poginulo deset ilidvanaest hiljada Turaka, a nijedan hrišćanin, mada su dva ili tri mornara umrla od zadobijenih rananekoliko dana kasnije. Po trezvenijoj proceni, turski gubici su bili nešto više od stotinu ubijenih, ipreko tri stotine ranjenih; a hrišćanski — dvadeset tri poginula, a s ponekom ranom bezmalopolovina svih posada. Pri svem tome, lađe su dovezle dobrodošlo pojačanje u ljudstvu i dragocenezalihe oružja i hrane. Takođe su pokazale i nadmoć hrišćana u pomorskoj veštini.164Sultan je bio besan. Mada gubici nisu bili veliki, poniženje i šteta nanesena moralu Turakabili su ozbiljni.
U pismu koje mu je odmah napisao šeik Ak Šemsedin, jedan od glavnih verskihuglednika u njegovom logoru, rečeno mu je da ga narod okrivljuje zbog pogrešnog prosuđivanja inedostatka autoriteta, i strogo mu se naređuje da kazni odgovorne krivce, kako se slični porazi ne bidesili i njegovim kopnenim snagama. Sutradan je Mehmed pozvao Baltoglua i javno ga prekoreokao izdajnika, kukavicu i glupaka, pa naredio da mu odseku glavu.
Nesrećnog admirala, teškoranjenog u oko kamenom izbačenim s jednog njegovog broda, od smrti je spasilo samo svedočenjenjegovih oficira o ličnoj upornosti i hrabrosti Baltoglua. Presuđeno je da mu se oduzmu ne samozvanja admirala i namesnika Galipolja, koja su data jednom od sultanovih prisnih poverenika,Hamza-begu, već i celokupna lična imovina koja je podeljena janičarima. Zatim je batinan potabanima pa pušten da provede ostatak života u siromaštvu i zaboravu. Još od prvog neuspeha njegovih brodova da probiju lanac, Mehmed je razmišljao o tomekako da zadobije kontrolu nad Zlatnim rogom.
Ovaj gorki poraz ga je nagnao da odmah pređe uakciju. Dok je besnela pomorska bitka 20. aprila, bombardovanje bedema ni za trenutak nijeprestajalo. Sledećeg dana bilo je žešće nego ikad dotad. U toku dana velika kula blizu dolineLikosa, poznata kao Vaktatinijan, pretvorena je u ruševine, a uništen je veliki deo spoljašnjeg zidaispod nje. Ne bi je uspeli odbraniti, mislili su branioci, da su Turci tada naredili opšti napad. Alitoga dana sultan nije bio kod bedema, i naređenje za napad nije dato. Kada je pala noć, breša jezatvorena gredama, zemljom i šutom.
Mehmed je proveo dan kod Diplokiona. Njegov dovitljivi um našao je rešenje problema.Izgleda da mu je jedan Italijan u njegovoj službi sugerisao da se brodovi mogu preneti preko kopna.Prilikom jedne od svojih nedavnih bitaka u Lombardiji, Mlečani su na platformama s točkovimauspešno preneli celu flotilu s reke Po na jezero Gardu.
Ali tamo je zemljište bilo ravno. Prenetibrodove s Bosfora u Zlatni rog, preko grebena čija nadmorska visina ni na jednom mestu nije manjaod dve stotine stopa — bio je teži problem. Ali sultanu nisu nedostajali ni ljudstvo ni materijal.
Prvih dana opsade njegovi inženjeri su gradili put koji je, izgleda, polazio od Tophane uz strmudolinu do današnjeg trga Taksim, a zatim malo skretao i spuštao se dolinom ispod sadašnjeBritanske ambasade do niskog terena uz Zlatni rog koji su Vizantinci zvali Dolina izvora, a koja jesada poznata kao Kasimpaša. Ako su mornari iz Zlatnog roga ili građani Pere i primetili građenjeputa, nesumnjivo su pretpostavljali da sultan jednostavno želi da ima lakši pristup do svojepomorske baze kod Diplokiona. Tu je dopremljena nagomilana drvena građa za pravljenje platformi s točkovima za brodove, i za neku vrstu šina; izliveni su metalni točkovi, i dovedene volovskezaprege.
U međuvremenu, izvestan broj topova postavljen je u Dolinu izvora.Rad je ubrzan 21. aprila. Dok su hiljade zanatlija i radnika obavljale poslednje pripreme,sultan je naredio da top, koji se nalazio iza Pere, stalno dejstvuje protiv lanca, kako bi se odvratilapažnja od usidrenih brodova, a crnim topovskim dimom zamaglio vidik uz Bosfor, i tako se skrilošta se tu radi. Namernom greškom nekoliko đuladi palo je na bedeme Pere da na njih ne bi dolaziligrađani i radoznalo posmatrali.S prvim zracima zore u nedelju 22. aprila krenula je neobična povorka brodova.
Platformesu spuštene u vodu i tu za njih privezani brodovi; onda su koturima izvučene na obalu gde su ispredsvake upregnuti volovi, i određeni ljudi koji će pomagati pri prelazu preko strmijih i težih delovaputa. U svakom brodu veslači su sedeli na svojim mestima i veslali po vazduhu dok su oficiri išligore-dole dajući takt. Jedra su razapeta kao što bi bila da su brodovi na moru. Zastave su se vijorile,bubnjevi udarali, frule i trube svirale dok je brod za brodom izvlačen uz brežuljak kao u nekomfantastičnom karnevalu. Na čelu je bila jedna mala fusta. Kada je uspešno prešla prvu strmu padinu,za njom je brzo sledilo nekih sedamdeset trirema, birema, fusti i parandarija.168Mnogo pre podneva hrišćanski mornari u Zlatnom rogu i stražari na bedemima iznad lukeugledali. su, na svoj užas, ovo neobično spuštanje brodova niz brežuljak preko puta njih u vodeRoga u blizini Doline izvora. Strava je zavladala gradom.
Pre nego što je poslednji brod skliznuo uluku, mletački bailo je već razgovarao s carem i Đustinijanijem i, na njihov savet, pozvao mletačkekapetane brodova na poverljivo savetovanje kome je prisustvovao još samo Đustinijani. Dati surazni predlozi. Jedan je bio da se ubede Đenovljani u Peri da se pridruže opštem napadu na turskuflotu u luci.
Uz pomoć njihovih lađa, koje do tada nisu uzele učešće u ratu, Turci bi u otvorenojborbi bili lako pobeđeni.Ali nije bilo verovatno da će Pera odustati od svoje neutralnosti i, u svakom slučaju, vremebi bilo izgubljeno u nužnim pregovorima. Drugi predlog bio je iskrcati ljude na suprotnu obalu iuništiti turske topove u Dolini izvora, a onda pokušati spaljivanje njihovih brodova. Ali u gradu nijebilo dovoljno boraca da bi se rizikovala jedna tako pogibeljna operacija. Konačno, kapetan galijekoja je došla iz Trapezunta, Đakomo Koko, predložio je da odmah treba pokušati noću spalitibrodove i ponudio se da on bude voća tog pothvata.
Njegovu ponudu savet je prihvatio odlučivši dao akciji ne obaveštava Đenovljane. Sačuvati tajnost bilo je važno i bitno, a Mlečani su bili spremnida daju potrebne brodove.Kokov plan je bio da se napred pošalju dva velika transportna broda čiji će bokovi bitizaštićeni od topovske đuladi balama pamuka i vune. Slediće ih dve velike galije da bi sprečilemogući napad na njih. Skrivane ovim velikim brodovima, dve male fuste, pokretane veslima,neopaženo će se uvući usred turske flote, preseći užad sidara i na njih ubaciti zapaljivi materijal.Odlučeno je, na Kokovo razočarenje, da se s pokušajem čeka do noći 24-og, da bi se mletačkibrodovi mogli pripremiti. Na nesreću, tajna nije sačuvana; Đenovljani u gradu su nekako doznali zaplan i razgnevili se što i oni ne učestvuju, podozrevajući da Mlečani žele da prisvoje svu slavu. Da bi se umirili, dogovoreno je da jedan od brodova bude njihov. Ali nisu imali nijedan spreman, takoda su zahtevali dalje odlaganje, do 28-og. Odluka je bila kobna. Turci su sve vreme povećavali brojtopova u Dolini izvora, a bilo je i nemoguće osigurati da sve pripreme prođu neprimećeno. Vest je stigla do Pere i tamošnjeg Đenovljanina koga je sultan plaćao.U subotu 28. aprila, dva sata pre zore, dva velika transportna broda, jedan mletački i jedan đenovljanski, dobro obložena balama, isplovila su neprimetno ispod zidina Pere, koji su ih štitili,praćeni dvema mletačkim galijama sa po četrdeset veslača pod zapovedništvom samog Trevizana injegovog zamenika Zakarija Grionija.
Iza njih su sledile tri lake fuste, svaka s pedeset veslača —Koko je bio u prvoj — a pored njih i nekoliko malih lađa sa zapaljivim materijalom. Kad su krenuli,mornari su primetili kako je s jedne od kula Pere blesnula jarka svetlost. Pitali su se da to nije nekisignal Turcima ali, kad su se približili turskoj floti, sve je izgledalo mirno. Teški transportni brodovii galije sporo su se kretali kroz nepokretnu vodu, i Koko je gubio strpljenje. Znao je da ih njegovalađa može prestići i, željan akcije i slave, prošao je s fustama između ostalih brodova i krenuo pravona Turke. Tada su iznenada zagrmeli turski topovi sa obale. Turci su bili opomenuti. Kokovu lađupogodio je jedan od prvih hitaca, a samo nekoliko minuta kasnije je, ponovo pogođena po sredini,potonula. Nekoliko mornara uspelo je da dopliva do obale, ali većina je, uključujući i samog Kokoa,izginula. Ostale fuste, oko kojih su bile male lađe, pohrlile su pod zaštitu galija.
No, sve vreme doksu im prilazile, turski brodovi nisu prekidali paljbu, koristeći se pri gađanju svetlošću vatri odzapaljenih smeša na vodi a i bleskom sopstvenih topova. Dva čelna transportna broda pogođena sunekoliko puta. Bale su ih sačuvale od ozbiljnog oštećenja; no mornari su bili toliko zauzetigašenjem požara izazvanih pogocima da nisu stizali da pomognu malim lađama od kojih su mnogepotopljene. Trevizanova galija bila je glavni turski cilj. Dva đuleta ispaljena s padine brežuljkapogodila su je tako snažno da je voda počela da prodire u nju. Trevizano i njegova posada morali suda je napuste i pređu u čamce. Posle ovog uspeha, turski brodovi su, pri slaboj svetlosti zore,krenuli u napad. Ali hrišćani su ipak uspeli da se izvuku. Posle sat i po borbe, obe eskadre su sevratile na sidrišta.Četrdeset hrišćanskih mornara doplivalo je na obalu do turskih položaja. Kasnije toga danasvi su pogubljeni na očigled grada.
Za odmazdu, dve stotine šezdeset zarobljenika koji su bili ugradu, dovedeno je na bedeme i pred očima Turaka odsečene su im glave.Bitka je još jednom pokazala da hrišćani nadmašuju Turke kvalitetom svojih brodova ipomorskom veštinom. Ali ipak su pretrpeli skup poraz. Izgubili su jednu galiju, jednu fustu i okodevedeset najboljih mornara. Samo je jedna turska lađa potopljena. Duboka potištenost obuzela jegrad. Bilo je jasno da se Turci sada ne mogu isterati iz Zlatnog roga. Njime još nisu bili potpunoovladali, a još je postojala i hrišćanska flota. Ali luka više nije bila sigurna, a ni duga linija bedemaiza nje nije više bila izvan opasnosti od napada. Grcima koji su pamtili da su upravo preko ovihbedema krstaši 1204. prodrli u grad, perspektiva se činila posebno pretećom; car i Đustinijani suočajavali ne znajući kako da popune ljudstvom sve odbrambene položaje.Premestivši polovinu svoje flote u Zlatni rog i osujetivši pokušaj hrišćana da izbace uljeza,Mehmed je odneo veliku pobedu. Izgleda da je on i dalje verovao da se grad mora zauzeti probojemkroz bedeme na kopnenim stranama, ali sada je mogao da bez prekida preti bedemima luke a daistovremeno zadrži dovoljno brodova sa spoljašnje strane lanca i tako grad drži u blokadi. Štaviše,ako bi se i desilo da flota koja dolazi u pomoć uspe da probije blokadu, ona u luci ne bi bila sigurna.Nova situacija mu je takođe omogućila i potpuniju kontrolu Pere.
Uloga tamošnjih Đenovljana bilaje sramno dvolična. Vlada Đenove ostavila je slobodne ruke lokalnim vlastima, verovatno imsavetujući da se drže politike neutralnosti. Zvanično, one su tako i postupale. Cela kolonija jesaosećala s braćom hrišćanima s druge strane luke. Nekoliko građana pridružilo se Đustinijaniju.Trgovci iz kolonije i dalje su trgovali s gradom, šaljući robe kolikogod su mogli. Drugi su, istina,trgovali i s Turcima, ali su mnogi od njih služili kao špijuni, dajući Đustinijaniju obaveštenjaprikupljena u turskom logoru. Vlasti su svoju neutralnost već ugrozile dozvolom da se jedan krajlučkog lanca pričvrsti za njihove bedeme; i mada njihove lađe nisu učestvovale u bici, izgleda da sumornari činili neke usluge lađama kod lanca. Ali jednom Đenovljaninu je bilo teško da voli Grka, ajoš teže da voli Mlečanina. Nekoliko hrabrih vojnika, kao Đustinijani i braća Bokjardi, moglo jesvesrdno uskočiti u borbu, ali u Peri, gde prosečan čovek sebe nije video u neposrednoj opasnosti,takvo junaštvo izgledalo je pomalo nastrano.Grci i Mlečani su uzvraćali na isti način. Mada su se iskreno divili Đustinijaniju i bili spremni da prihvate njegovo zapovedništvo, i mada su odavali priznanje i drugim Đenovljanima,njima je izgledalo da je Pera gnezdo izdajnika hrišćanstva.
Sigurno je da je u njoj sultan imao svoješpijune, kao što to pokazuje priča o poslednjoj bici. Sigurno je, takođe, mislilo se, da je neko u Perimorao znati za sultanove pripreme da svoje brodove premesti putem koji je išao tako blizu gradskihbedema. Mada se to nesumnjivo nije moglo sprečiti, bar neko upozorenje o ovom pothvatu moglose uputiti preko luke. Nadbiskup Leonardo, i sam Đenovljanin, s izvesnom nelagodnošću piše oponašanju svojih zemljaka.
Ali, ako su hrišćani u Carigradu bili nezadovoljni građanima Pere, bio je to i sultan. Nijemogao pokušati da zauzme koloniju, budući zaokupljen opsadom samog Carigrada. Da je zauzmena juriš, trebalo je upotrebiti više ljudi i oruđa nego što je trenutno mogao izdvojiti; a svaka akcijapreduzeta protiv nje verovatno bi dovela đenovljansku flotu na Levant, i on bi tako izgubio prevlastna moru. No sada su mu njegovi brodovi u Zlatnom rogu omogućili da Peru opkoli. Trgovci odandeviše nisu mogli da lako, veslanjem, prevoze robu preko luke do Carigrada, noseći i najnovijaobaveštenja o turskom logoru. Ako Pera nije spremna da prekine svoju neutralnost, malo šta bi jošmogla učiniti da pomogne hrišćanskoj stvari; izgleda da su izveštaji agenata, koje je držao ukoloniji, ubedili sultana da njene vlasti neće preuzeti takav rizik.
Sada je sultan mogao i da poboljša veze sa Zaganosovom vojskom na brežuljcima iza Pere is pomorskim štabom na Bosforu. Do tada jedini put pravio je dugu okuku oko močvarnog rtaZlatnog roga, mada je postojala i prečica preko jednog nezgodnog gaza u njegovim gornjimvodama. Pošto je sad u Rogu imao brodove da ga štite, mogao je izgraditi most preko luke, odmahviše gradskih bedema. Most je bio pontonski, napravljen od stotinak vinskih buradi po dužini čvrstovezanih u parove, koji su malo razmaknuti da bi se dobila širina prelaza. Preko ove buradi stavljenesu grede, a na njih daske. Pet vojnika moglo je naporedo ići preko njih, a mogle su izdržati i teškakola. Za most su bile pričvršćene ploveće platforme, svaka dovoljno čvrsta da podnese težinu topa.Trupe su tako bile u stanju da se pod zaštitom topova s obale Pere brzo prebace do bedema grada, atopovi su mogli pod novim uglom da sipaju paljbu na bedeme četvrti Vlaherne. Hrišćani su najveći deo brodova i dalje držali kod lanca da bi sprečili spajanje dveju turskihflota, i da bi dočekali dobrodošlicom svaku flotilu koja bi im mogla stići u pomoć; nekoliko danaTurci se nisu usuđivali da ih napadnu. Ali njihovo prisustvo tu nije moglo skriti činjenicu da jeodbrana izgubila kontrolu nad Zlatnim rogom.
Naslov izvora : THE FALL OF CONSTANTINOPLE 1453 by Steven Runciman
Komentariši