NARODNA PJESMA: “Gazi Husrev-beg vodi svatove u Stambol”

Nigdje zore ni sabaha nema,
podranila Sahin-pašinica,
na Glasincu na odžaku svome.
Ona sjela uz demir-pendžera,
a dvori je Hajdar-alajbeže.
Pašinica suze prolijeva,
suze roni, niz Glasinac gleda.
A veli joj Hajdar-alajbeže:
>>Mati moja Sahin-pašinice,
što ti ronis suze od očiju,
a sve gledaš niz Glasinac ravni?
« Pašinica sinu progovara:
»O, moj sine, Hajdar-alajbeže.
Znaš li, sine, možeš li pamtiti,
bilo ti je četiri godine,
kada dođe carev tatarine od Stambola grada bijeloga,
i donese careva fermana.
Ferman dade paši Šahin-paši.
Kad je ferman paša pregledao,
al’ ga care do Stambola traži.
Nije paša ni noćcu noćio,
on s tatarom ka Stambolu krenu.
Evo punih dvadeset godina, otkako je paša otišao.

Uz punijeh dvadeset godina dosta slomih žutijeh dukata,
spremajući knjige do Stambola.
Nikakoj mi odgovora nema.
Pa ne mogu ništa razabrati,
al’ je sultan pašu posjekao,
al’ bacio pašu u tamnicu,
al’ ga sultan surgun učinio.
Veće, sinko, Hajdar-alajbeže,
kad bi tebe oženiti bilo!
Robinje se asi učinile, ne čine nam hizmet u odžaku.
Al’ ne mogu tebe oženiti, neću l’, sinko,
kako razaznati za tvog baba, pašu Sahin-pašu.
« U riječi u kojoj bijahu, u to doba zora zaplavila,
pašinica na noge skočila, pa kalajli ibrik dohvatila.
Ona sabah klanja u odaji, dragom bogu dovu učinila
Opet sjela kod demir-pendžera, ona gleda niz Glasinac ravni.
Dok svanulo i sunce granulo, dok se njojzi dade pogledati,
al’ se poljem magle zamagliše, pa iz magle tatar izletio.
Tatar vrišti, surudžija pišti, a puca im pletena kandžija.
Tatarina gleda pašinica. Sa pendžera okrenula glavu,
pa govori Hajdar-alajbegu:
»O, moj sine, Hajdar-alajbeže, eto poljem carskog tatarina!
Hajde sleti dolje na avliju, pa izađi pred demir-kapiju, tatarinu stani na selamu, da ne traži naše b’jele dvore. Ak ustraži naše b’jele dvore,
kada tatar razjaše hajvana,

uzećeš ga za bijelu ruku, pa ga vodi na muške konake.
Uvešćeš ga u onu odaju, gdje sjedaju paše i veziri.
<< Ode beže niza merdevine, beže stade pred demir-kapiju.
U to doba carev tatarine, pred kapijom konja ustavio.
Tatar begu turski selam viknu, pa zavika carev tatarine:
>>Cuješ li me, tursko momče mlado,
a jesam li dvore pogodio, b’jele dvore paše sa Glasinca?
« A veli mu Hajdar-alajbeže: >>Ovo konak paše sa Glasinca.
« Tada tatar konja odjahao, beg tatara za bijelu ruku, odvede ga uz bijele dvore, uvede ga u onu odaju, gdje sjedaju paše i veziri.
Po odaji crvena prostirka, sva prostrta crvenom kadifom.
Tatar sjede u šikli odaju, pa uz jastuk leđa prislonio, a sluge mu hizmet učiniše: jedne sluge čibuk pripališe, druge sluge kahvu donesoše.
Kad je tatar ćejif napravio, pa zavika tatar u odaji:
»Ko je ovdje, Hajdar-alajbeže? Kaza mu se beže po imenu.
Tatar ruku u džepove gurnu, pa izvadi knjigu iz njedara,
pa je dade Hajdar-alajbegu. Knjigu uze Hajdar-alajbeže ne umije knjigu proučiti, knjigu nosi u odaju majci. Knjigu uze Sahin-pašinica,
pa pogleda knjizi niz jaziju. Pašinica ilum naučila.

jer je ona roda gospodskoga, mila sestra bega Ljubovića,
s nevesinjskog polja zelenoga. Knjigu uči, suze prolijeva,
a pita je Hajdar-alajbeže: >0, bogati, moja mila majko,
šta ti knjiga šarovita kaže, je li baba sultan posjekao?«
>> Nije, sinko, Hajdar-alajbeže, eno baba u Stambolu gradu,
kod cara se dobro pridvorio, i tebi je curu isprosio,
u Stambolu gradu bijelome, u careva timar-tefterdara.
Svakom paša selam opravio: prvi selam Gazi Husrev-begu,
drugi selam begu Ljuboviću, bratu mome, a daidži tvome,
treći selam Derzelez-Aliji, pa je ‘vako paša govorio:
>>Selam će te Gazi Husrev-begu, neka kupi kitu i svatove,
neka skupi tri hiljade svata, neka pođe meni u svatove,
nek’ povede bege u svatove i turčina Đerzelez-Aliju,
da on bide djever uz djevojku; nek’ mi šura u svatove pode,
mili šura beže Ljuboviću. Nek’ potjera na tovare blaga,
nek’ idaru čini beg svatove, neka za njih harči madžarije.
Kako svati do Stambola dodu, sve ću novce Ljuboviću vratit,
što potroši od Bosne do amo na mojijeh tri hiljade svata.
Već kažite Gazi Husrev-begu, nek’ ne kupi rdavijeh svata;
neću ata u kog nema rahta, neću momka što on nema toka,

ni junaka što čelenke nema. Nemojte mi obraz zapaliti,
nek’ se dobro obuku svatovi, neka vide Stambolije mlade,
šta imade u Bosni ponosnoj.« Pašinica na noge skočila,
primače se do sanduka svoga, pa izbroji hiljadu dukata,
u zlatnu ih zaveza mahramu, pa ih dade Hajdar-alajbegu:
>>Maj to nosi bakšiš tatarinu.« Beg odnese žute madžarije,
pa ih carskom tatarinu daje:
Maj to tebi, tanki tatarine, bakšiš ti je majka opravila.
« Tatar uze žute madžarije,
pa od zemlje na noge skočio. A veli mu Hajdar-alajbeže:
Zar ni nočit nećeš, tatarine?«
>> Putnik jesam za konaka n’jesam.«
Tatar dolje na avliju sade, pa svojega konja uzjahao.
Tatar vrisnu, surudžija pisnu, otlen ode carev tatarine.
Pašinica sitnu knjigu piše: »Moj djevere, Gazi Husrev-beže,
eno paše u Stambolu živa, kod cara se dobro pridvorio,
i za sina curu isprosio u carskoga timar-tefterdara.
Selam ti je paša opravio, da ti njemu u svatove podeš,
da pokupiš tri hiljade svata, da povedeš Derzelez-Aliju,
da on djever bude uz djevojku. Tebi troška nikakvoga nema,
a moj bratac, beže Ljuboviću, on će s tobom u svatove poći,
potjeraće na tovare blago, što će beže harčit za svatove,

doklen svati do Stambola dođu
Pašinica knjigu načinila, pa je Edhem buljugbaši daje:
>> Nosi knjigu pravo u Sarajvo,
podaj knjigu Gazi Husrev-begu.
Pašinica drugu knjigu piše, na koljeno begu Ljuboviću,
da se brzo u svatove sprema, da potjera na tovare blaga.
Kad je ona knjigu načinila, spremi knjigu na Hercegovinu.
Knjiga dođe šeher-Sarajevu na turčina Gazi Husrev-bega,
jako sunce bješe progrijalo. Gleda knjigu beže Husrev-beže,
odaji se otvoriše vrata, pa uljeze Đerzelez Alija.
Pokraj bega stade na nogama, pa Alija veli lakrdiju:
»O, turčine, Gazi Husrev-beže, je l’ ti došla knjiga od mejdana,
da se za te ja na mejdan spremam? A veli mu Gazi Husrev-beže:
>>Ova knjiga nije od mejdana, već je knjiga od paše našega.
Eno paše u Stambolu živa, kod cara se dobro pridvorio,
i za sina curu isprosio u carskoga timar-tefterdara.
Sad me paša zove u svatove, da ja skupim tri hiljade svata,
da ih vodim do Stambola grada, da povedem tebe u svatove,
da ti djever budeš uz djevojku. I poći će beže Ljuboviću,
potjeraće na tovare blaga, on će svate do Stambola hranit.
« Pa mu opet beže besjeđaše: »Evo jada Đerzelez Alija:
ne smijemo do Stambola sići,

murtati će naske opanjkati.
« Moli mu se Đerzelez Alija:
»O, turčine, Gazi Husrev-beže, nemoj paše rezil učiniti,
već mu skupi kitu i svatove, da pođemo paši u svatove,
jer se paša u te pouzdao.« Moli mu se, pa se umolio.
Ode beže kupiti svatove, sakuplja ih dvades’t i dva dana.
Kad se svati iskupili bili, nema ata,
na kom nema rahta, nema momka,
na kom nema toka, ni junaka što čelenke nema.
Oprema se Gazi Husrev-beže,
na jabuci alem dragi kamen i pedeset opremi jedeka:
pa Gazija na avliju sađe. Zakročio ata doratasta,
spored njime Derzelez Alija, spored njime ide na doratu,
za njim ide pedeset jedeka. Udaraju zurne i svirale,
bubnji biju na četiri strane: iz avlije konje istjeraše.
Kada beže do svatova dode, svatovi mu stali na selamu,
beg svatima turski selam viknu.
Otlen krenu Gazi Husrev-beže i za begom kita i svatovi.
Sade beže na Glasinac ravni pod bijele Sahin-paše dvore.
Po polju su svati posjedali. Beže ode u muške konake,
pa on pita Hajdar-alajbega:
»Zar ti nije došo Ljuboviću?
« A veli mu Hajdar-alajbeže:
»Jošte nema mojega daidže.
« Malo vr’jeme al’ dugo ne bilo,
niz Dikalje’ puške zapucaše,

pa pogleda Gazi Husrev-beže.
Eto poljem bega Ljubovića, vas u srmi i u čistu zlatu.
Pritisle ga careve čelenke, čelenke su od suhoga zlata,
zlatna pera pala od čelenki, pala pera na oba ramena,
a za begom stotina momaka, svi u srmi i u čistu zlatu.
Među njima četr’est jedeka, sve četr’est bega Ljubovića.
Spored begom ide bajraktare, po imenu Hasanbegoviću,
zelen bajrak nosi u šakama. Bajraktara bajrak poklopio,
a jamaka kite od bajraka. Na bajraku od zlata jabuka,
ševak daje na četiri strane. Kad ga vidje Gazi Husrev-beže,
Husrev-beže na noge skočio, pa on sade pod bijele dvore,
pred kapijom stade na selamu; pa Husrev-beg na svatove viče:
»Svi na noge od Bosne svatovi, Ljuboviću stan’te na selamu!
« Svi svatovi na selam stadoše, beg udari između svatova,
svatovima turski selam viče, pa izađe između svatova.
Kad je blizu došô Husrev-begu, –
pametan je beže Ljuboviću –
on svojega razjaha đogata, pa mu sluge konja prihvatiše,
beg pješice na nogama pođe, pa pješice Husrev-begu dođe,
Husrev-begu turski selam viknu.
Husrev-beg mu bolje prihvatio,
Ljubović mu poletio ruci. Ne da ruke Gazi Husrev-beže,
već se s njime medu oči ljubi.

Uzeše se za bijele ruke, izađoše oba u odaju,
pa sjedoše jedan do drugoga, a dvore ih tanki bajraktari.
Tu su tamnu noćcu zanoćili. Kada jutro oni dočekaše,
oba su se bega opremila. Čauš viknu mekterhana ciknu,
da su hazur kićeni svatovi. Svi se svati opremiše brzo.
Oba bega na avliju sišla, pojahaše konje ćuhejlane,
iz kapije konje istjeraše. Prvi pođe Gazi Husrev-beže.
Svatovi im na selam stadoše,
pa svatima turski selam viču; svatovi im ljepše prihvatiše.
Otlen ode kita i svatovi, lako konak po konaku grade.
Dok sadoše svati pod Jedrenu, pod Jedrenu u polje zeleno.
Rano svati pod Jedrenu došli, izašle su mlade Jedrenlije,
sve izašlo malo i golemo te sejire bosanske svatove.
Alajbezi izašli jedrenski i izašô jedrenski vezire,
pa na polju čador razapeo, pa je vezir sio pod čadorom,
opružio srčali durbina. Do njeg’ sio beže Hasan-beže,
beg Hasan-beg, jedrenski spahija,
zgodnijeg ga u Jedreni nema,
u Jedreni i oko Jedrene i on došô svate sejiriti.
Pa svatovi poljem naljegoše.
Kad su bili nasred polja ravna,
Husrev-beg je ata zastavio,
i zastavi kitu i svatove.
Svi svatovi konje odjahaše.

čadoru od zlata jabuka u jabuci dragi kamenovi,
iz njih biju mavi plamenovi, ti bi reko i bi se zakleo,
da će čador cijel izgorjeti: ono čador bega Ljubovića.
Kad to vidje jedrenski vezire, pa govori begu Hasan-begu:
>>0, Turčine, beže Hasan-beže zar u Bosni onakih begova?
« A veli mu beže Hasan-beže:
»O, vezire, lude li si glave,
ono Turčin Gazi Husrev-beže,
on je sestrić cara čestitoga, Ljubović je careva gazija.
« Vezir viknu svoga delibašu:
»Čuješ mene, delibaša Ramo, ti ćeš uzet desetak delija,
pa ti hajde poljem jedrenskijem,
pa ti zovni do dva bega carska,
neka meni u Jedrenu dođu,
kod mene će konak učiniti.
« Osmjehnu se beže Hasan-beže,
a veli mu jedrenski vezire:
>>Što se smiješ, beže Hasan-beže?
Beg Hasan-beg besjedi veziru:

>> Vidiš, bolan, jedrenski vezire,
ondje svata do hiljade ima,
za njih troši žute madžarije beg Ljubović sa Hercegovine.
« Vezir viknu delibašu Rama i posla ga poljem zelenijem,
da on zovne do dva bega mlada.
Delibaša do čadora dođe, do čadora Gazi Husrev-bega,
pa uljeze begu pod čadora, pa on begu turski selam viknu.
Beg je njemu selam prihvatio, delibaša poletje mu ruci,
poljubi ga u skut i u ruku, izmače se, na divan mu stade.
Husrev-begu Ramo besjedaše:
» Selam vam je vezir opravio,
da odete vas dvojica bega do konaka jedrenskog vezira,
kod njega ste noćas na konaku.
« A veli mu Gazi Husrev-beže:
>>Hajd’ upitaj bega Ljubovića.
« Otlen ode delibaša Ramo do čadora bega Ljubovića.
Kada dođe i pod čador uđe, pa on begu turski selam viknu,
Ljubović mu bolje prihvatio, pa veli mu beže Ljuboviću:
>>Što je tebe vezir opravio?« Delibaša begu besjeđaše:
>Selam vam je jedrenski vezire,
vas dva bega sad’te u Jedrenu na konak ste noćas u vezira.
< A veli mu beže Ljuboviću: »Jesi l’ išô Gazi Husrev-begu?«
»Ja sam išő Gazi Husrev-begu i mene je k tebi opravio.
« Beg Ljubović u džepove ruku Ramu dade deset madžarija,
pa mu veli beže Ljuboviću:

Hajde sada u Jedrenu s hajrom,
pa ćeš selam jedrenskom veziru,
rado bismo u njega noćili,
ne možemo svata ostaviti,
same svate na polju zelenu.
Ako j’ vezir kadar dočekati nas dva bega i naše svatove,
mi ćemo mu u Jedrenu saći.
« Otlen ode delibaša Ramo.
Kad je došô jedrenskom veziru, s
ve mu, što je i kako je, kaza.
Kad to čuo beže Hasan-beže,
on govori jedrenskom veziru:
»Lasno ti je bege dočekati,
do dva bega na konaku svome,
nije lasno svate dočekati,
valja svate dobro nahraniti.
« Ušutje se jedrenski vezire.
Tu su svati zanoćili bili.
Kad ujutru rano osvanulo,
a da vidiš Gazi Husrev-bega:
on zavika bega Ljubovića,
beg Ljubović Husrev-begu dode.
A veli mu beže Husrev-beže:
»Cuješ mene, beže Ljuboviću,
ovdje ćemo danas prenoćiti,
odmoriti konje i svatove.
« Ljubović se kajil učinio,
pa on ode do čadora svoga.
Kad je beže došô do čadora,
tude se je v’oma zamislio,
gotovo mu nestalo dukata.
Pa telale pod čador skupio,
telalima ode govoriti:
>Vi uzmite četr’est jedeka,
telal’te ih između svatova,
neće li se koji Bošnjak naći,
da mi kupi četr’est jedeka!«
Pa telali uzeše jedeke,
telale ih između svatova;

niko nema da jedeke kupi.
Pa telali naveli jedeke pred čadora Gazi Husrev-bega.
Beg Husrev-beg ugleda jedeke,
čim ih vidje odmah ih poznade,
telalima beže besjedaše:
>> Ako kita fali sa jedeka, ni na jednom ruse glave nema.
« Pa ne dade prodavat jedeka.
Beg Husrev-beg na noge skočio,
eto njega begu Ljuboviću.
A veli mu Gazi Husrev-beže:
>>Beg Ljubović, ako boga znadeš,
što jedeke dade na telale?«
>> Prepadoh se Gazi Husrev-beže,
ja ponesoh premalo dukata, ne može mi biti do Stambola.
« A veli mu Gazi Husrev-beže:
»Za mnom pođi, beže Ljuboviću!
Pa podoše oba do čadora, do čadora Gazi Husrev-bega.
Beg Husrev-beg haznadara viknu, pa haznadar stade na nogama.
»Čuješ li me, Bećo haznadaru, donesi mi dva hurča dukata, pa ih podaj begu Ljuboviću.« Kad to čuo Bećir haznadare,
dade begu dva hurča dukata.
Beg Husrev-beg veli Ljuboviću:
>>Cuješ mene, beže Ljuboviću,
na poklon ti jedan hurč dukata,
a drugo ti ja u zajam dajem.
« Beže uze dva hurča dukata,
odnese ih do svoga čadora, istrese ih u zelenu travu.
U svatove pustio telale, ko god nema žutijeh dukata,
neka ide begu Ljuboviću, on dijeli žute madžarije.
Zavikaše kićeni svatovi:

>>Hvala tebi, beže Ljuboviću,
mi nećemo pare ni dinara,
mi imamo žutijeh dukata,
da bidnemo s tobom tri godine,
ni jedan se nećemo zadužit,
nit’ bezima obraz zapaliti.
« Tu su svati zanoćili bili.
Kada jutro oni dočekaše, čauš više,
dabulhana tuče:
>>Hazurola kićeni svatovi,
jer nam danas valja putovati!
« Otale se krenuše svatovi. Kud god išli kita i svatovi,
kud god išli, do Stambola sišli.
Kad su bili do Stambola blizu,
opraviše haber Cupriliću, da mu kažu za kitne svatove,
a Cuprilić na noge skočio, pa on ode caru na saraje,
pa uljeze caru u odaju: »Čuješ mene, sultan-padišahu, eto idu od Bosne svatovi, tvoga lale paše sa Glasinca.
« A car viknu Cuprilić-vezira:
> Dovedi mi pašu sa Glasinca, uvedi ga meni u odaju.
« Pa Cuprilić pašu nalazio, uvede ga caru u odaju,
a veli mu sultan lakrdiju:
»Cuješ mene, paša sa Glasinca,
zar ti idu od Bosne svatovi?«
>>Idu, care, u tvojemu zdravlju,
ujutro će svati dolaziti.
« Pita sultan pašu sa Glasinca:
>>Jesi l’ kadar svate dočekati?
»Jesam, care, u tvojemu zdravlju.
« Tada sultan veli Cupriliću:
»Čuješ mene, Cuprilić-vezire,
ja ću uzet hiljadu svatova.
« A veli mu Cuprilić-vezire:

>> Uzmi, care, ti dvije hiljade, i uzećeš do dva bega mlada,
ja ću uzet pet stotina svata,
pet stotina nek’ ide svatova, neka idu timar-tefterdaru.
« Pa mu opet vezir govorio: >>Sultan care, sunce ogrijano, izid’ sutra na saraje stare, da osejriš od Bosne svatove.
« To rekoše pa se rastadoše. Tu su tamnu noćcu zanoćili. Kad ujutro zore dočekaše, car izađe na saraje stare.
Kad po jutru bila tri sahata,
al’ eto ti od Bosne svatova. Cara dvori trideset vezira,
al’ tu nema Cuprilić-vezira. Kada care ugleda svatove,
i pred njima Gazi Husrev-bega, vas u srmi i u čistu zlatu,
pritisle ga careve čelenke;
u turčina Gazi Husrev-bega, niz prsi mu dragi kamenovi.
Kad je care bega ugledao, pa on pita trideset vezira:
»Ko je ono prvi pred svatima? A veli mu trideset vezira:
>>Tvoj je sestrić, Gazi Husrev-beže,
što ‘nakoga murtatina nemaš;
tvoju zemlju izdaje vlasima.
Pa je care opet upitao:
»Ko je ono drugi na dogatu?«
>>Ono glavom beže Ljuboviću,
što ‘nakoga dušmanina nemaš.
Sto je, care, tvoje carevine,
tvoju zemlju kaurima daje.
<< Car ugleda Đerzelez-Aliju,
vas u srmi i čistome zlatu,
pa je opet care upitao:
»Ko je ono na konju doratu?«

>Ono, care, Derzelez Alija, a Alija od Bosne daija.
Ž« Kada sultan ugleda svatove, pa na svom je srcu pomislio:
> Vidi moga Cuprilić-vezira, odgovara od Bosne Bošnjake.
Pa u misli u kojoj bijaše, dok odaji poletješe vrata,
i uljeze Cuprilić-vezire, pred sultanom stade na nogama,
pa mu ode sultan govoriti:
>>Lalo moja, Cuprilić-vezire, sve mi hvališ od Bosne Bošnjake,
al’ Bošnjaci jedni hijaneti, izdaju mi zemlju kaurima.
<< Kad to čuo Cuprilić-vezire, ljuto pisnu vezir u odaji,
pa sultanu poletio ruci. Poljubi ga u skut i u ruku,
pa Cuprilić caru govoraše:
>>Nemoj, care, slušati murtata,
ti onakih ne imaš junaka. Ondar sultan veli Cupriliću:
»Čuješ mene, Cuprilić-vezire; znaš li kad si meni govorio,
u Bošnjaka nigdje ništa nema, dušeci im zelena travica,
a jastuci studeno kamenje.« A veli mu Cuprilić-vezire:
>> Sve sam tebi ja to govorio.« A veli mu care od Stambola:
»Vidiš, lalo, Cuprilić-vezire, na svatima dobro odijelo,
na konjima rahti pozlaćeni, pa da skinu sa sebe haljine,
i sa konja rahte pozlaćene, da prodadu u našem Stambolu,
biše mogli pô Stambola platit.« A veli mu Cuprilić-vezire:
Oni štede svoje odijelo,

kad ih zovneš ti na tvoju vojsku, obuku se prema dušmanima,
oni tebi obraz osvjetlaju.
<< Pa pogleda care sa pendžera,
car ugleda Derzelez-Aliju,
i Alina široka dorata, štono dorat pod Alijom radi:
sve mu skače nebu pod oblake,
a koji su najviši pendžeri u Stambolu na gornjim bojevim’,
sve iskače prema pendžerima. Sve se kunu mlade Stambolije,
da je krilat dorat pod Alijom.
U Alije topuz u šakama, baca topuz nebu pod oblake,
koliko ga u visinu hita, očima ga vidjeti ne možeš.
On pod topuz podgoni dorata, u gole ga dočekuje ruke.
Vid’ što radi dorat pod Alijom: dorat lomi bijelu kaldrmu,
sve on lomi džame na pendžerim’. Kada sultan osejri Aliju,
on govori Cuprilić-veziru: >> Ko je ono na konju doratu?
« Njemu kaže Ćuprilić-vezire: >>Ono glavom Derzelez Alija,
što onak’og ne imaš junaka, što je, care, tvoje carevine.
On ti zemlju čuva od kaura, ne izdaje zemlje ni gradova.
« Pa su caru suze udarile od radosti u šikli odaji.
Car sa svoga srca pomislio: >> Sućur bogu i današnjem danu,
kad ja imam onakih junaka!« Car veziru opet progovara:
>>Istina je što si mi kazao. Pa opeta veziru besjedi:
>>Hajde dolje pod konake sadi,

pa izađi pred demir-kapiju, Bošnjacima stani na selamu.
« Pa Cuprilić pred kapiju sađe, pred kapijom stade na selamu.
Ugleda ga Gazi Husrev-beže, pa govori begu Ljuboviću:
>> Eno našeg Cuprilić-vezira, pred kapijom stoji na selamu.
Kad to čuo beže Ljuboviću, svatovima ode besjediti:
>> Ne gledajte desno ni lijevo, veće svaki nek’ preda se gleda;
postid’te se kô djevojke mlade, jera care gleda sa pendžera,
i gleda nas Cuprilić-vezire.<< Oba bega konje odjahaše,
pa pješice došli do kapije do Turčina Cuprilić-vezira,
pa mu bezi selam nazivali. Cuprilić im ljepše prihvatio,
pa mu bezi poletješe ruci; ne da vezir ruke poljubiti,
već begove među oči ljubi, bezi njega u bijelu bradu.
Ljuto pišti Cuprilić-vezire:
>Blago meni i današnjem danu, kad dočekah u mojoj starosti,
da Bošnjaci do Stambola dodu! A što radi Cuprilić-vezire!
A sve vezir plače pred kapijom, i rasplaka cara na pendžeru.
Pa on vodi do dva bega mlada, odvede ih caru u odaju.
Kod cara ih vezir ostavio, pa se vezir pred kapiju vrati, a zavika Derzelez-Aliju:

Uzm’, Alija, pet stotina svata, pa ti hajde timar-tefterdaru, tefterdaru ocu djevojačkom.« Pa on uze pet stotina svata,
odvede ih timar-tefterdaru.
Vezir uze pet stotina svata, odvede ih do svoga konaka.
Dvije noći tude prenoćiše, a murtati v’jeće učiniše,
dobaviše Idris-Arapina, pa veziri besjede Arapu:
>>Uzmi vojske dvanaest hiljada, pa ti hajde u polje stambolsko,
kud se ide ka Jedreni ravnoj. Pošto budeš u dnu polja ravna,
tu ćeš svoju vojsku zastaviti, tu ćeš sjutra svate dočekati.
Posijeci do dva bega mlada, i turčina Đerzelez-Aliju,
i pogubi pašu Sahin-pašu, paša goni na tovare blago,
pa ćeš njemu blago otimati.« Kad to čuo Idris-Arapine,
kako akšam pade na ledinu, ode Arap iskupljati vojsku,
pa je Arap vojsku iskupio i po noći ode iz Stambola.
Za to ne zna sultan u Stambolu niti znade Cuprilić-vezire.
Arap zade u polje stambolsko, u dno polja vojsku sakupio.
Tu su oni noćcu prenoćili. Kada svanu i ogrija sunce,
u Stambolu pukoše topovi, spremaju se kićeni svatovi.
Čauš viče, dabulhana tuče: >>Hazurola, kita i svatovi,
da je hazur na konju djevojka, tuđi ljudi ne znamo im ćudi,
daleko nam valja putovati!« Hazur bili kićeni svatovi,
uzjahala na konja djevojka, pa pođoše kićeni svatovi.
Nu turčina Derzelez-Alije:

po djevojci sipa madžarije na avliji timar-tefterdara.
Iz avlije curu izvedoše, kroz sokake svati naljegoše,
sve jednako Đerzelez Alija po djevojci sipa madžarije,
sve se čude mlade Stambolije.
Ispred dvora cara čestitoga navedoše lijepu djevojku.
Pred kapijom oba bega stoje, pred kapijom cara čestitoga,
te čekaju svate i djevojku. A da vidiš Gazi Husrev-bega:
do Alije dotjera dorata, pa Aliji beže govoraše:
>> Da ti nije nestalo dukata?«
>> Nije, beže, u tvojemu zdravlju!
« Otale se krenuše svatovi, sve pucaju puške sokacima,
ne turaju u puške kuršuma. Iz Stambola curu izvedoše.
Kad su bili poljem stambolskijem, pa zavika Derzelez Alija:
»Čuste li me, kićeni svatovi, kuršumima puške napunite,
pa nemojte njiha isturati!« Idu svati poljem zelenijem.
Pod Alijom dorat pobjesnio, pa Alija besjedi bezima:
>> Cujete l’ me, do dva bega mlada, ja dorata trpjeti ne mogu,
čini mi se na doratu mome biće danas kavge iznenada.
« A veli mu paša sa Glasinca:
>>Prođ’ s Alija besposlice ‘nake.
« U riječi u kojoj bijahu, u dno polja vojsku ugledali,
jeste vojska Idris-Arapina. Pa kroz vojsku svati udariše,
a vojničke puške zapucaše.

Tu pogibe nekol’ko svatova. A da vidiš Đerzelez-Alije!
On u vojsku natjera dorata, a za njime oba bega mlada,
a za njima kita i svatovi; puška puca sa četiri strane.
A da vidiš Derzelez-Alije: Arapovu vojsku rastjerao,
pa sva vojska bježi u krajeve. Pa da vidiš Đerzelez-Alije:
Arapina živa uhvatio, obje mu je ruke savezao,
obadva mu uha odrezao, do begova dotjera Arapa,
pa zapita Đerzelez-Alija:
>>Je li zdravo lijepa djevojka, da nam nije cura poginula?
« A veli mu beže Ljuboviću: »Zdravo nam je lijepa djevojka.
Pa bezima besjedi Alija:
>> Čekajte me u polju stambolsko a ja idem do Stambola grada,
svezana ću Arapa goniti, i daću ga Cuprilić-veziru.
Čuste li me do dva bega mlada: kada gore do Stambola dođem,
neću moga odjahat dorata.
« Pa Alija potjera Arapa,
pa pred sobom goni Arapina,
i pod njime ata četvrtaka,
pa po jednom udarô Alija sa kandžijom ata pod Arapom,
a po dvaput on šiba Arapa. Stoji tutanj polja zelenoga,
dotjera ga do grada Stambola, do saraja cara čestitoga,
u avliju utjera Arapa. Ugleda ga Cuprilić-vezire,
pa od tala na noge skočio, pa on dolje na avliju sade,

pa Cuprilić Đerzeleza pita:
>>O, Alija, što je tamo bilo?
« A veli mu Aljo sa dorata:
Cuješ mene, Cuprilić vezire,
ja sa tobom nemam kad govorit,
na polju su ostali svatovi,
baš na polju mene čekajući,
a tebi će Arap kazivati,
što je dolje pod Stambolom bilo.
« Pa se vrati Đerzelez Alija;
vezir uze crnog Arapina,
izvede ga gore pred sultana.
Pita njega sultan iz Stambola:
»Čuješ mene, crni Arapine,
ko je tebi uši odrezao,«
>>Odrezo ih Derzelez Alija.
>>Ko ti reče crni Arapine da dočekaš od Bosne svatove?
Pravo kaži, ko je tebi reko. Ako meni pravo iskazuješ,
ništa tebi učiniti neću.«
>>Mene tvoji spremiše veziri.
Svakoga mu po imenu kaže,
sve je care vezire skupio.
Za koga je Arap kazivao,
car vezire pod sablju turio.
Kad Đerzelez do svatova dode,
pitaju ga kićeni svatovi:
>>Otjera li crnog Arapina?«
>>Otjerô sam crnog Arapina,
pa ga dadoh Cuprilić-veziru,
Već ja ne znam što ji od njega bilo.
Otlen ode kita i svatovi, kud god išli na Glasinac sišli,
dovedoše lijepu djevojku,
oženiše Hajdar-alajbega milog sina paše sa Glasinca,
i l’jepu mu svadbu provedoše.